Budimo u kontaktu

U 21. veku, koji je vek telekomunikacija, ukoliko Vas i Vaše firme nema na internetu znači da ne postojite.

Potrebno je da odaberete Web Hosting paket po želji, pošaljete Vaše lične podatke, odaberete TLD domen (com, net, org, info...) i sačekate da dobijete profakturu (predračun). Čim uplatite naznačenu cenu na naš dinarski tekući račun mi krećemo sa radom...
Ukoliko želite uplatu za svoj hosting paket možete izvršiti i "Online", preko Moneybookers elektronske banke, jedne od retkih svetskih banaka koje pružaju usluge i korisnicima iz Srbije. Posle uplate registrujte se i popunite predračun u kome navodite detalje transakcije...

Deset slika iz života

  U početku nisam mislio da ova moja priča treba da ima uvod ali pošto većina naših sugrađana ne želi puno da pamti opisaću par situacija viđenih mojim očima. Nemam nameru da izvodim zaključke, samo opisujem slike iz svog života. . .

 Slika prva, 9. marta 1991.

  Određena grupa ljudi, koja iznosi tada manjinsko mišljenje da pravac kojim se kreće naša zemlja vodi u propast, okuplja u našem glavnom gradu nekoliko desetina hiljada istomišljenika i radoznalaca na centralnom trgu. Ako ne pamtite šta se toga dana desilo nije važno, priča je vezana za naredne dane. Mala grupa uglavnom studenata i mlađih ljudi okupila se u večernjim satima oko ideje da pokuša da skrene pažnju svima koji olako prihvataju ulogu ovce u toru zvanom Srbija i da barem razmisle o posledicama do kojih njihova letargija može sve nas da dovede. Naš skup je posle prve od četiri neprospavane noći konstantno rastao do trenutka kada su čobani ovcama saopštili da je malenoj grupi ljudi dozvoljeno pravo na različito mišljenje, iako nisu u pravu. Od svih parola, koje su izgovorene tih dana, za našu priču bitna je samo jedna: "UŠĆE - LEŠĆE". Molim Vas da je ponovite u sebi nekoliko puta, ima magično dejstvo poput nekada opšte-prihvaćenih partizanskih parola: "TRST JE NAŠ", "AMERIKA I ENGLESKA BIĆE ZEMLJA PROLETERSKA", "MI SMO TITOVI, TITO JE NAŠ" i da ne nabrajam dalje.

Slika druga, decembar 1991.

  Možda slučajno, a možda zbog prisustva predhodnim događanjima, nalazim se u jednom od pustih sela u ravnici blizu Drave gde prisustvujem neuobičajenom događaju. Moju generaciju, kao i sve generacije koje su pohađale redovno osnovno obrazovanje, učili su da domaća patka u svojoj ishrani koristi biljke a da povremeno proguta i po koji kamenčić, zbog boljeg varenja. Ni tada a ni danas mi to nije bilo najjasnije ali to niko nije dovodio u sumnju pa sam taj podatak prihvatio kao nepobitnu činjenicu. Ovde, u nepreglednoj ravnici, video sam jato pataka kako atakuju jedna na drugu, kljucaju se međusobno, ali sa strašću koja obično krasi grabljivice, mesoždere. Posle duge i iscrpljujuće borbe jedna patka posustaje, pada i počinje da krvari. Istog trena sve ostale patke prestaju sa međusobnim sukobima i opkoljavaju poraženog srodnika. Ova slika iz mog života se ne uklapa u opšte-prihvaćenu formu političke korektnosti pa svako od Vas može da zamisli proizvoljan kraj.

Slika treća, leto 1993.

  U potrazi za bilo čim što može da se kupi čekom od penzije mojih roditelja ulazim u najveću robnu kuću na Balkanu. Pored bombonjera sa isteklim rokom i oštećenih šerpi i lonaca na jednom od spratova nalazim dve video kasete i kupujem onu koja izgleda manje prljavo. Plaćam jednim čekom i na moje iznenađenje u samoposluzi nalazim, sakrivenu iza praznih flaša mineralne vode, kesicu pudinga od vanile. Plaćam drugim čekom i penzije više nema. Zadatak dobijen od mog oca da "nešto kupim za njegovu penziju" uspešno sam obavio. Kasnije se ispostavilo da je uspeh ove teške misije polovičan, video kaseta sa crtanim filmom "Supermen" imala je samo uvodnu špicu u dužini od 83 sekunde i nepunih 6 minuta ničega.

Slika četvrta, jesen 1993.

  U potrazi za bilo kakvim cigaretama, koje mogu sebi da priuštim, nailazim na mladog roditelja koji sa puno strpljenja svom detetu objašnjava da je ta duguljasta žuta biljka banana i da će mu odavezno kupiti jednu čim baba i deda dobiju svoje penzije. Nalazim cigarete koje kupujem za 70 pfeninga iako koštaju samo 50 pfeninga uz obrazloženje ljubaznog trgovca da metalni novac nema onu vrednost koja na njemu piše i da je on na gubitku ali da ima dobru dušu i da saoseća sa nevoljama svog napaćenog naroda. Palim cigaretu i propuštam dva gradska autobusa, možda zbog tek upaljene cigarete a možda zbog nemanja volje da učestvujem u opštoj tuči za ulazak u prevozno sredstvo. Primećujem da nisam jedini koji se odlučio da bude strpljiv, iza mene stoji stariji gospodin i duboko udiše nikada čistiji Novo Beogradski vazduh, barem sam tako pomislio. Cigareta sagoreva do filtera, staje poluprazan autobus i ja ulazim na zadnja vrata. Bacim pogled kroz prozor na prazno stajalište i ugledam starijeg gospodina koji podiže opušak, povlači dim i klima glavom kao da me pozdravlja ili mi se zahvaljuje.

Slika peta, zima 1993.

  Autobusi iz Beograda prema mom rodnom gradu idu zbog nestašice goriva samo jednom u toku dana i prinuđen sam da putujem vozom. U trafici ispod nadvožnjaka pitam koliko košta dopunska karta, pošto imam povlasticu za prevoz koja važi do Mladenovca. Cena je simbolična a pošto nemaju kusur, uz obrazloženje da niko više ne kupuje karte, za najmanju novčanicu sa nekoliko nula kupujem 4 dopunske karte. Uspevam da uđem u voz i posle nekoliko sati vožnje i čekanja da propustimo sve postojeće i nepostojeće vozove iz suprotnog smera stižem nadomak kuće. Prepešačim po mraku, sa teškim rancem na leđima, nekoliko kilometara i na moju veliku radost stane auto i poveze me ostatak puta. Uveče izađem u noćni klub, prepoznam par ljudi i u trenutku kada sam već odlučio da se vratim kući poznanik u pripitom stanju mi ugura par domaćih novčanica u šaku objašnjavajući da mora da ide a da tih par miliona sutra neće biti dovoljno ni za kafu. Odem na brzinu do šanka i u zadnjem trenutku pred promenu cena pića kupim duplu votku, sa limunom. Saberem kusur i zaključim da mi je u ruci ostalo dovoljno para da kupim još dvadesetak doplatnih karata, ukoliko železnica nije digla cene. Posle popijene votke ubedim sebe da i nije sve tako crno. Kada bih sabrao kilometražu koju mogu da pređem vozom, sa ovim kusurom u rukama, mogao bih da stignem nadomak Osla, možda i dalje ako postoji pruga u tom smeru.

Slika šesta, leto 1997.

  Sedim u iznajmljenom lokalu preturajući po fijokama radnog stola u potrazi za vizit kartom jednog od lokalnih advokata koja bi morala da je tu negde. Posle nekog vremena odustajem od pretrage jer vreme radi protiv mene. I kada bih našao to što tražim nemam vremena da stignem do telefona u komšiluku a verovatno u ovo doba dana advokat i nije u svojoj kancelariji. Radi se o dilemi koja može da se reši moralnom ili praktičnom odlukom. Odlučujem se za praktično rešenje. Zatvaram na kratko lokal, odlazim u najbližu menjačnicu i menjam devize u dinare. U tačno dogovoreno vreme finansijski inspektor dolazi, uzima novac i pošto je zaboravio priznanicu obećava da će je doneti za par minuta. Zahvaljuje se i odlazi. Čini mi se da sam tada kažnjen zbog jednog izostavljenog slova sa natpisa firme na izlogu moje prodavnice. To otpalo slovo ni danas nije zamenjeno a ovog inspektora nisam nikada više video. Dan posle toga moji roditelji su čuli na vestima da će drugi deo penzija za mart mesec i pored najavljivanog zakašnjenja, od strane zlonamernih medija, biti isplaćen već početkom avgusta.

Slika sedma, septembar 1998.

  Posle pauze od skoro deset godina prethodnog leta sam uspeo da odem na letovanje. Ove godine sam se nadao da je letovanje ponovo normalna i uobičajena pojava tako da sam bez nekih velikih priprema ispoštovao proceduru, izvadio vizu za Grčku i avionom odleteo na Krf. Iako je jesen već bila na pomolu letovanje je proteklo sasvim uobičajeno, vreme je bilo toplo taman onoliko koliko je potrebno da se osećam prijatno i da se odmorim od svakodnevnih obaveza. Tih dana je na malom ostrvu Vido, nadomak Krfa, obeležena godišnjica postojanja karantina i bolnice za srpske vojnike u toku Prvog Svetskog rata. Bez nekog posebnog plana prisustvovao sam svečanoj akademiji i izbliza video Plavu grobnicu. Osećao sam se čudno u okruženju rodbine nekadašnjih boraca i razmišljao sam o tome da su moji preci u celoj toj priči imali više sreće i svi preživeli ratne nevolje igrom sudbine. Na povratku kući desila se velika panika na lokalnom aerodromu, čekalo se odobrenje iz Brisela da naš avion poleti. Tog dana, tačno u podne, stupile su na snagu neke od sankcija protiv Srbije, ovog puta sankcije na međunarodne letove. Posle nekoliko sati iščekivalje poleteli smo ka Beogradu. Igrom slučaja ispred mene je sedeo tadašnji prvi vojnik Srbije, kasnije optuženik u Hagu. Stjuardese su vidno posvećivale pažnju našoj vojnoj eliti tako da nisu imale vremena za nas ostale. Svakih par minuta su im donosile nove čaše leda, viski je bio u njihovim rukama pa su sami dopunjavali čaše. Jedan od nekoliko njegovih pratilaca upalio je lulu dok je nekoliko njih pušilo obične cigarete. Kao strastveni pušač mislio sam da zabrana pušenja u ovim okolnostima više i nije bitna ali sam se prevario, stjuardesa me je ljubazno zamolila da pogledam na znak ispred sebe, precrtanu cigaretu. U prvi mah nisam reagovao a onda sam čuo jako čudnu rečenicu:"Ti nisi oni".

Slika osma, jesen 1999.

  Par meseci posle multimedijalnog performansa "Milosrdni anđeo" sedim u svom voljenom automobilu na parkingu autobuske stanice i čekam paket iz Beograda. Mahinalno rukom krenem ka prekidaču radio-kasetofona i tek kada sam osetio prazninu pod prstima setim se da te sprave više nema, ukadena je pre kratkog vremena. Sedim i razmišljam o mogućnosti da je moj automobil ozračen usled performansa koji sam maločas pomenuo. Kad bolje razmislim, ako radijacije uopšte ima, van automobila je sigurno njen nivo još veći. Primetim dva starija gospodina u neposrednoj blizini kako žučno raspravljaju o nečemu i iz radoznalosti i dosade otvorim prozor kako bih čuo polemiku. Prvi čovek se žali kako je sve za šta je radio postalo besmisleno jer su deca pre nekoliko godina otišla u inostranstvo, unučiće je video samo na fotografijama, zdravlje popušta pod teretom godina a penzija kasni mesecima. Jedino zadovoljstvo vidi u ribolovu ali se plaši svaki put kada se plovak zatrese šta će biti zakačeno za udicu. Pita se šta bi bilo da je decu poslušao pre skoro deset godina i da je glasao na izborima suprotno od onoga u šta je tada verovao. Možda bi deca sada bila ovde, možda bi njegova fabrika još uvek radila, možda bi penzija stizala na vreme ili bi makar bila malo veća. Drugi čovek je samo klimao glavom, levo pa desno. Za to da su penzije male mogao je i da se složi ali kada je čuo dilemu svog vršnjaka oko glasanja na prvim i svim ostalim izborima u Srbiji ljutito prekine sagovornika. Prva rečenica je bila:"Sada ću ja tebi da objasnim". Posle toga učinilo mi se da slušam vesti sa radija pa pogledah za svaki slučaj oko sebe ali tu su bile samo pokidane žice. Upamtio sam samo to da dileme njegovog prijatelja nisu na mestu. Zar on misli da bi mi pobedili u svim ratovima koje smo vodili da smo bili malodušni i kada su to unuci i deca govorili svojim roditeljima šta valja a šta ne. Njih dvojica su tek sada sasvim zreli i tek sada mogu da shvate da njihov život nije besmislen. Uklesali su svoja imena u istoriju i njihova deca će kad tad shvatiti da su bila u zabludi. Zatvorio sam prozor i pogledao njihova lica. Prvi čovek je gledao u zemlju i pomerao se malo po malo unazad dok nije sasvim napustio svog poznanika koji je ostao zagledan u oblačno nebo. Gledajući u njegove oči osetio sam strah od tog pogleda i okrenuo sam glavu na drugu stranu. Tek tada sam primetio autobus koji je već stigao, požurio sam i pronašao svoj paket. Na moju veliku radost paket je i pored toga što je bio otvoren sa jedne strane sačuvao sav svoj sadržaj, pošiljalac je naučen iskustvom iskoristio tri paketa različite veličine i spakovao ih po veličini jednog u drugog.

Slika deveta, oktobar 2000.

  Prvi dani oktobra su prolazili jako sporo, skoro svi smo se šetali u krug i čekali šta će da se desi. U moju radnju sam tih dana ulazio samo da bih je provetrio na par ninuta, pre nego što oko podne krenemo sa šetanjem. Popodne sam ili gluvario po gradu ili igrao basket, ako uspem da se organizujem sa prijateljima. Sve je podsećalo na veliki raspust tokom osnovne i srednje škole kada ukoliko ne nađeš sebi neki hobi ili ne promeniš sredinu zaboraviš čak i to od čega se odmaraš. Dogovori oko odlaska u Beograd su bili jako neprijatni za mene. Nisam hteo sada kada je bilo izvesno da se nešto mora desiti, za razliku od više predhodnih pokušaja, da vršim pritisak na ljude u mom okruzenju da uzmemo svi mi zajedno stvar i u svoje ruke, ma šta to sada značilo. Napunio sam rezervoar automobila i bio sam spreman za pokret. Jednom od prijatelja, za koga sam znao da ne moram ništa da ga pitam, rekao sam da odemo u jedini kafić u gradu koji je radio na kafu, slično kao i puno puta do tada. Čekali smo kafu i vedeli smo na tv ekranu auto-put prebukiran teškim kamionima, autobusima i automobilima. Nismo otišli. Sutradan smo sedeli u bašti kafića i nazdravljali nadolazećim promenama kada se na tv ekranu pojavio onaj zbog koga smo proglasili veliki raspust. Debeli kafedžija je unezvereno tražio daljinski upravljač a u bašti je zavladao muk. Jedino što sam čuo bilo je deo rečenice, od prilike ovako: "...tek sada sam saznao..." Otišao sam kući i zaspao lako kao retko kada. Prijatelj mi je sutra rekao:"Plašio sam se da zaspim, šta ako se probudim a ono..." Razmišljam danas o tome, šta ako se probudim a ono... Kako god bilo danas mislim da je bolje probuditi se na vreme, snovi mogu da budu lek a mogu da budu i otrov.

Slika deseta, proleće 2006.

  Neobična pojava u mom gradu, penzioneri u malim grupama šetaju po gradu. Neću da obraćam pažnju na one koji šetajući pričaju glasno, zanimljiva pojava su oni drugi koji šapuću. Pomislio sam da je ovo posledica lepog vremena ali šaptači se pojavljuju i po kišnom vremenu. Iskoristio sam svoje skromno znanje iz oblasti obaveštajnog obezbeđenja i posle analitičke obrade došao sam do rešenja ove neobične pojave. Neko, verovatno iz redova penzionera, zaključio je da njih, penzionera, ima jako puno u celokupnoj našoj populaciji i da je došlo vreme da uzmu stvar u svoje ruke. Čista matematika, bolje reći račun, jer je ova naučna disciplina u vreme kada su današnji penzioneri išli u školu imala taj naziv. Od ukupnog broja birača penzionera ima oko 30 procenata što uz predviđenu izlaznost na izbore od oko 50 procenata predstavlja prostu većinu, ukoliko budu disciplinovani i poslušaju glas razuma svojih vršnjaka. Postoji li tu politički program, šta je rešenje za naše probleme ili je najbitnije ne pustiti one koji drugačije misle da promene njihov izmaštani svet, njihove uspomene na mladost. Stara dobra vremena se u svačijoj priči uvek vezuju za doba detinjstva i mladosti. Normalno brojevi mogu da prevare ali ko se malo bolje zamisli shvatiće šta ja hoću da ispričam kroz ove moje priče. Početkom marta 1991. na kontra-mitingu na Ušću tadašnji državni funkcioner je okupljenim građanima rekao da su oni budućnost ove zemlje, a ne njihova deca i unuci na drugom kraju grada. Tadašnji narodni poslanik, a danas zamišljeni kandidat za poslanika ove stranke penzionera, kleo se u skupštini da njegova deca nisu tamo gde su se skupile sile haosa i bezumlja. Možda nekoga vređam kada kažem da moje slike iz života opisuje samo jedna parola: "UŠĆE - LEŠĆE"? Vidite li nešto u ovim slikama iz života što Vas se nije ticalo i na šta niste mogli da utičete u godinama koje su za nama to je Vaš lični stav. Ja lično veće poverenje imam u ljude koji su u mlađim godinama, svoju sudbinu ne bih poverio u ruke nekome za koga je gotovo izvesno da neće preživeti svoj poslanički mandat od četiri godine. Možda grešim i rešenje leži u tome da izbore organizujemo svakih šest meseci, po potrebi i češće, a možda se ne treba obazirati na ovu pojavu, i ljudska sebičnost i samodovoljnost imaju granicu. . . nastaviće se . . . možda . . .


d001-logo